Ево већ пуне две деценије Народна библиотека “Бранко Радичевић” из Оџака мрављом упорношћу истрајава у афирмацији хаику поезије: првих година овај конкурс био је велики подстицај нашим ауторима да се опробају у овом јапанском књижевном жанру, деведесетих година било је то благотворно окупљање истомишљеника око нечега што није политика, а последњих година, година посусталог интересовања и валоризовања хаикуа, они одржавају ватру његовог опстанка у нашој култури. Видљиво је то по броју учесника (129), ове године оџачки фестивал и конкурс један је од најмасовнијих до сада, чак и са 60 циклуса.                

     Ентузијазам учесника није, међутим, праћен и одговарајућим квалитетом. Има заиста добрих радова и они преовлађују, али има и оних који се уопште не би могли оквалификовати као хаику. Можемо занемарити чврсту форму од 5-7-5 слогова и обавезан КИГО (реч за годишње доба) јер се у свету све више јавља реформисани “слободни хаику”, али се неке важне одлике хаику поезије не смеју пренебрегавати. Десетак аутора је стога морало отпасти чак и за избор макар једног хаикуа за ЗБОРНИК (имају наслове, римовање, видљиву употребу стилских фигура…). “Лакмус-папир” за разликовање истинског хаикуа од псеудохаикуа јесте зен (мада ми овде немамо урођени осећај за њега као Јапанци). Да би у српској култури хаику био достојно валоризован морамо се борити за његову чистоту и аутентичност. Било да је реч о почетницима или песницима класичне поезије који су решили да се огледају и у овом жанру, многа од тих тростишја нису хаику. Ти аутори би требало да пређу пут читања хаику литературе и слања својих  радова постојећим хаику часописима у Србији (“Хаику новине”, “Цвет шљиве”, “Освит”, “Паун”, или електронски часопис “Хаику стварност”), па тек онда да се пријаве за неко хаику такмичење. Било је и оних који нису поштовали ни начело анонимности и ограниченог броја песама!                

     Али окренимо се добрим хаику песмама. Десетак хаикуа је селектор одмах уочио као изврсне. Тако је и остало. Проблем је био само распоред награда. Одлучио се за овакав распоред награда иако би у неком другом моменту и другачијем расположењу био за другачији редослед, свестан да би један вишечлани жири био објективнији (и ако из практичних разлога неподеснији). Читаоци Зборника ће можда пронаћи и неки бољи хаику од ових награђених, али то су хаикуи из неких циклуса чији су аутори послали само циклус и представљени су у Зборнику а да им хаику није ушао у обзир за оцењивање појединачних хаикуа.                

     Селектор није хтео песме да  раздваја на оне са искључиво темом природе (хаику) и оне са темом људског и хуморног (сенрју). Сматрао их је истим жанром, поготову ако су комбинација која нас импресионира својом поетском снагом. А то је случај са свим овим првонаграђеним и похваљеним хаикуима.

     Селектор: Драган Ј. Ристић